О приповеци
Увела ружа
Утисци и сећања из детињства су приповедачки оквир за поетичне, прозрачне слике живота и мрачне слике друштвених сукоба и конфликата у приповеткама Боре Станковића. Мотив забрањене и недостижне љубави уткан је у приповетку Увела ружа. Етика друштва и материјални интерес породице се супротстављају љубавним осећањима двоје младих и постају узрок њихових несрећних судбина, промашених живота.
Тема лирске и елегичне приповетке Увела ружа је осујећена љубав, недозвољена, и потиснута због тога што младић и девојка припадају различитим друштвеним сталежима. Тежиште приповедања је на психичким ломовима и унутрашњим бурама у главним ликовима, које је насликано на широј социолошкој основи ликова и ситуација. Троугао сила које делују на ликове формирају новац, морал и ерос.
Приповетка Увела ружа, писана је у првом и другом лицу. У средишту приповетке је љубавна прича из давних дана која оживљава сећање на младост и осећања, на свеже летње вечери и опојне мирисе оријенталних башти. Она се јавља у сећању писца, у тренуцима када од свега тога ништа више није остало.
На почетку приповетке слика се неостварена љубав која још живи као идеал. Писац прича: "Опет сам те сневао! Kако жалим што сан оде, те и ти с њиме! Kако бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више. Али хвала и сну. Слађе је сневати неголи збиљу гледати и гушити се од наврелих осећаја, успомена, и тешка, хладна, самотна живота... Да, слађи је сан, сан детињства и младости..." Мајка је писцу на неки начин одредила оквире живота у којима није било места за девојку коју он воли. Желела је да постане оно што његов отац није био, да поврати изгубљено имање, уздигне и још лепшим сјајем обасја већ помрачени углед породице. Друштвени морал средине, материјални интерес и престиж породице намећу му своја ограничења и забране и супротстављају се остваривању његове тајне љубави. Иако је волео своју комшиницу Стану није имао снаге да се супротстави обичајима и патријахалним нормама, док се његова љубав комшиница Стана немоћно батргала у њиховој мрежи. Kомшиница Стана се узалуд борила за остваривање њихове љубави. Она одбија да се уда за човека кога не воли и каже мајци: "Боље мртву у "ковчег" да ме испружиш, у црн повој да ме повијеш, него ли то." Ипак она се удаје за невољеног човека, садашњица јој постаје празна, а будућност поразна. Међутим, писац није могао да замисли испуњен живот без ње, јер "беше му се упила у памет и у крв, па није могао да замисли себе без ње. "Од тада је живео мучећи се и носећи у себи свој познати "жал за младос", ону "закопану љубав, проћердан живот и вечиту тугу за нечим".
У приповеци Увела ружа Бора Станковић оштро критикује патријахално друштво. И писац и његова комшиница Стана се у његовом оквиру осећају спутано, неостварено и несрећно. Ограничења и забране које им намеће друштво и немогућност да остваре своју љубав коју крију од свих, узрок су њихових тешких унутрашњих драма и промашених живота.
Избранные рецензии
Под притиском великих очекивања старамајке, Коста се плаши и растурања старог породичног угледа. Међутим, како је време пролазило, Коста је схватао да је тиме што није остварио љубав са Станом, заувек изгубио нашто најчистије што је у животу имао.
Из таквог једног емотивног и психолошког угла, он започиње да се тужно присећа прошлости, схватајући да је неостварена лична срећа једини прави човеков удес у свету. Присећање на сан који се непрестано јавља („Опет сам те сневао! Како жалим што сан оде те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више.”) и враћање прошлости кроз сан представљају пишчево средство којим упоређује прошлост и садашњост. Наиме, главни јунак није умео у правом тренутку, онда када још није било касно, да процени вредност и лепоту онога што је имао – љубав према Стани. То је и условило његову, али и њену несрећну садашњост.
Док на њега делује морални принцип, Коста осуђује своје поступке, говори сам себи како је оно што ради нечасно, неисправно и за осуду; међутим, кад превагне емотивни принцип, он му се у потпуности препушта. Знао је да неће наћи вернију љубав од њене. Међутим, старамајка која га непрестано подсећа на његове претке и њихову славу, стално му је пред очима. Она, као припадница патријархалне друштвене средине, по сваку цену, не бирајући средства, жели да поврати стари породични углед. Својим причама о некадашњем сјају и богатству њихове породице она опомиње Косту да је његова љубав према Стани немогућа.
Ипак, морални принцип није једини разлог за неостварену љубав у овој Бориној приповеци. Велику препреку испољавању љубави према девојци Стани представља и нова, и њему још увек непозната урбана култура, чије прве недостатке, али и вредности он тек упознаје. Управо та разапетост између старог и новог постаје један од главних узрочника несреће главног јунака Увеле руже. Коста се приклања бабиној жељи да поврати некадашњу породичну моћ, али истовремено сам себи доказује да је могуће да се побегне од осећања. Ново осећање живота и потреба за слободом модерног човека као да је наговештено овим чином Бориног јунака. Међутим, овакав његов поступак само на први поглед делује као модеран и могућ, али се на крају показује као потпуно неостварив, јер је очигледно колико главни јунак пати.
Аутор: Душица Чукић
.jpg)
Облако тегов
Бора Станковић је у већини приповедака сликао судбине младих људи које је конзервативна средина заувек унесрећила. Тај сукоб између младе личности и неумољиве средине у овим приповеткама није заснован ни на каквим вишим друштвеним или политичким идеалима. Животни идеали ликова из Станковићевих приповедака не излазе из оквира личне и породичне среће која би се могла остварити ако би се поштовала њихова осећања. Међутим, неписани закони петрифицираног живота нису дозвољавали младом човеку да живи изван конзервативног схватања живота и односа међу људима. Тако је тема о трагичној условљености људске среће постала сижејна основа многих приповедака Боре Станковића.
У приповеци Стари дани испричана је тајна љубав ноћног стражара према лепој и богатој девојци. Имовинска неједнакост и класна разлика биле су пресудне у тој љубави, и зато Тонча, јунак приповетке, несрећно изгара у својој љубави према богатој Паси, од које га непремостиво раздвајају њен углед и њено богатство. Он ту своју љубав носи у себи као рану која живи и беспоштедно боли. На славском весељу он са снебивањем и скривеним болом посматра страсну игру девојака и младих жена. А кад и гиздава Паса, ослобођена стидљивости, својом чаробном игром и песмом претвори славско весеље у праву помаму страсти, Тончина скривена љубав нараста у неизрецив бол, и он бежи у ноћ да се гуши у сузама и иживљава у тучама. Сликајући ову интимну љубавну драму, Бора Станковић је дао снажан уметнички податак о класној подвојености међу људима свога завичаја.
И приповетка Увела ружа има за мотив трагичну љубав коју је класна подвојеност покопала. Младић је из осиромашене хацијске лозе, али која још увек чува свој господски углед, а девојка из сиромашне надничарске породице која се недавно доселила у град, Различити друштвени положај двеју породица испоставио се као непремостива препрека њиховој љубави, која је осуђена као пркосна повреда патријархалног морала. Зато девојку, без њене воље и пристанка, удају за човека кога не воли, али који припада њеном друштвеном сталежу.
Станковић је у овој приповеци са топлином и нескривеним симпатијама сликао гашење бујности и лепоте несрећне младе жене, која, трагично затворена у себе, вене и пропада у потчињености бездушном мужу. Потресна је у својој осећајној сугестивности и реалистичности завршна сцена сусрета двају отуђених људских бића, која је некада спајала безгранична и тајна љубав.
Мотив о несрећној љубави и трагичној условљености људске среће налазимо и у веома импресивној Станковићевој приповеци - У ноћи. У њој је приказано како су патријархалне предрасуде скрхале два људска бића и њихову некада радосну младоот претвориле у очај и страдање. Станковић је овде живо испричао како се сиромашна девојка, слушкиња, заволела са сином газде код кога је служила. Али њихова љубав морала је за околину да остане тајна, јер су и младић и девојка знали да патријархални, класни морал средине никада неће дозволити да се њихова осећања сједине и остваре.
Сликајући снагу њихове љубави, Станковић је показао како су ти млади људи, немоћни пред откуцајима својих срца, исто тако немоћни и пред законима свога времена.
Извор:Опуштено.рс
Лик који се провлачи кроз више приповедака јесте његова љубав из младости, Паса. Лепа девојчица из комшилука са којом се дружио, одлазио на свадбе, славе, рад у винограду. Постоји прича да су се у младости и заволели и обећали једно другом, међутим, њу су удали док је он завршавао гимназију у Нишу.
То Бора никад није прежалио, и Паса је била и остала главни мотив непрежаљене љубави у многим његовим делима. Kада је једном приликом срео у познијим годинама, није било ни трага од оне њене раскошне младалачке лепоте и постала је, као што и сам назив приповетке каже, увела ружа.
„А ти беше увек од свију комшијских девојчица најбоље и најлепше обучена. Твоја мајка иђаше једнако у сељачком оделу, али тебе кићаше и гиздаше као најбогатију. Kаква ли беше тада, у шалварама, кратком, тесном минтану са широким рукавима, опасана бошчицом, у лаким папучицама и повезане главе иђаше ти. А ход ти беше брз, лак. Прелазиш преко потока, а ручице си дигла увис. Плаве, велике очи оборила си доле и ногом бираш на који ћеш камен стати. Твоја уска недра и још тањи пас превијају се час на леву, час на десну страну…“ (Увела ружа)
Kалдрма као сведок
Kалдрма баба Златине улице памти и данас одлучан корак литерарног генија, шкрипу капиџика који су крили знатижељне девојачке погледе и сетне уздахе. Невешти додир две руке скривен у тами летње ноћи, па затим клепетање нанула праћено лавежом паса. Памти и остаје до данас неми посматрач историјских превирања, људских судбина, старих дана и душе једнога града.
Извор:Култивиши се
